Dok se u javnosti neradna nedelja često predstavlja kao „pobeda za radnike” i „vreme za porodicu”, iza kulisa se krije drugačija priča. Veliki trgovinski lanci, iako retko javno, sve češće podržavaju ovu ideju – ne iz humanih razloga, već zbog vrlo konkretnih poslovnih koristi.

Prema saznanjima iz sektora trgovine, zatvaranje prodavnica nedeljom smanjuje troškove rada, struje i logistike. Nedeljni promet, koji kod velikih sistema često iznosi 8–15% ukupne prodaje, može se delimično preusmeriti na druge dane, čime se koncentracija kupovine povećava, a operativni troškovi opadaju. Redistribucija radnih sati, omogućava im da smanje broj zaposlenih i lakše organizuju smene, dok potrošači zbog nedostatka konkurencije ostaju verni istim prodajnim mestima.

Uzmimo, na primer, jedan supermarket, koji u dve smene opslužuje 35 radnika. Da bi ti radnici imali nedeljno slobodan samo jedan dan, potrebno je još 5 radnika, uz pomoć kojih bi se rotirali slobodni dani, dakle ukupno 40 radnika. Ukoliko bi nedelja bila neradni dan, supermarketu ne bi bilo potrebno tih 5 radnika, sve bi obavljali sa samo 35 zaposlenih. Dakle, mogli bi da smanje radnu snagu za 12,5 procenata. Za trgovinski lanac koji ima veliki broj takvih supermarketa, to je ogromna ušteda i povećanje profita. Zato je jasno zašto u neradnoj nedelji vide svoj veliki prosperitet, dok se govori o navodnoj humanosti prema radnicima.
Dodatno, zbog neradne nedelje, radnici u trgovinama bi subotom i ponedeljkom bili izloženi povećanim poslom i gužvama, jer bi broj mušterija bio naglo povećan.
Ali takve stvari bi onda morale da ostanu zanemarene jer se radi iz razloga humanosti.


MALE TRGOVINE NA UDARU

Zakonski zabranjen rad trgovina nedeljom, podrazumeva zabranu rada malih trgovina, čak i ako u njima rade vlasici i članovi njihovih porodica. Male trgovine se već nalaze u veoma teškom položaju, jer ne mogu da se nose sa ogromnim kapitalom i profesionalnim strategijama koje veliki trgovinski lanci primenjuju. Zbog toga ih je veliki broj već pogašen a sa zabranom rada nedeljom moraće konačno zatvoriti svoje radnje.

One često ostvaruju 20–30% nedeljnog prometa baš u nedelju, kada lokalno stanovništvo kupuje „na sitno” ili kada se vraća s pijace. Neradna nedelja znači gubitak ključnog prihoda koji ne mogu da nadoknade. Dok veliki lanci mogu da privuku kupce agresivnim akcijama petkom i subotom, mali trgovci nemaju ni marketinški budžet, ni robne zalihe za takvu borbu.

Posledice mogu biti ozbiljne: zatvaranje porodičnih radnji, povećanje nezaposlenosti u manjim sredinama i dodatno jačanje tržišnog monopola velikih lanaca. Umesto zaštite radnika, neradna nedelja u praksi bi mogla postati instrument za ekonomski obračun sa malima – onima koji i sada jedva opstaju, oslanjajući se na svaku prodatu veknu hleba i svaku nedeljnu mušteriju.


Stoga, ne treba naivno vreovati da se zaista radi o brizi za radnike, nego o tihoj, dobro isplaniranoj strategiji preuzimanja potpunog tržišnog primata. Jer, dok veliki broje uštede i jačaju položaj, mali trgovci broje dane do zatvaranja.

Veliki trgovinski lanci, nikada nisu zvanično pokušali da izguraju zakonski zabranjen rad nedeljom ali to nije nimalo čudno. Oni, ukoliko to zaista žele, da bi nedelju dodelili svojim radnicima kao slobodan dan za odmor i porodicu, mogu to jednostavno učiniti donošenjem odluke da nedeljom njihove prodavnice ne rade.

Ipak, oni to ne čine a razlog je očigledan: male i nezavisne trgovine za njih su glavna prepreka, zbog straha da se deo zarade ne prepusti njima. Dok mali trgovci postoje, oni će uvek biti i problem za monopolski status koji veliki i moćni već imaju, i teže da ga još više pojačaju.
Stoga, za sada, se umesto "humane" neradne nedelje, moraju zadovoljtiti samo sa uvođenjem samouslužnih kasa bez radnika. One su dobra prilika za povećanje dobiti ali neradna nedelja i dalje ostaje kao važan cilj za profit u budućnosti.